У њиховој кожи

Не тако давно, покушавајући да поднасловом поближе одредим природу једне моје приче суочио сам се са недоумицом – како на нашки превести енглески појам re-enactment? Да ли је поновно одигравање коректан превод? Можда, али не сасвим...

Пројекат Александре Јованић и Чарне Радоичић „Храбре жене путују кроз време“ пажњи данашњег посматрача препоручује ликове и подухвате знаменитих (а суштински заборављених) жена наше прошлости. Свака од њих је у по нечему била ПРВА, свака од њих је, у мањој или већој мери, срушила по неки табу, свака од њих је одузела делић простора који су арогантно заузели мушкарци.

Све су те изузетне жене о којима су Александра и Чарна размишљале живеле у деветнаестом и двадесетом веку. Наравно, могло би се мислити и о даљој прошлости, али тек тада су изгледи за видљивост жена били скучени: могле су се, на пример, уколико су потицале из одређених кругова, удати за владаре или пак остварити у домену аскезе, са могућношћу да стекну статус светице. Или и једно и друго – попут Јелене Анжујске или Ангелине Бранковић, двеју знаменитих странкиња које су удајом дошле у нашу средину.

Иницијални списак, тачније списак прве фазе рада „Храбре жене...“ Александре Јованић и Чарне Радоичић укључује ратницу, филозофкињу, архитекткињу, добротворку, редитељку... За две личности са њиховог списка сам посебно везан: похађао сам школу коју је пројектовала Јелисавета Начић (у време када се школа звала „Браћа Рибар“, и та чињеница да је здање дело прве жене архитекте у Србији било је више пута наглашавано тадашњим пионирима, чини ми се и да је на неком од зидова стајао и њен фотографски портрет), а Соју Јовановић памтим као познаницу мојих родитеља.

Фотографије/инсценације евоцирају одабране личности, атмосферу њихових живота али и њихових дела. Амбијент је биран ређе по дословности, чешће по асоијацији, понекад и по контрасту. Можемо их видети и као кадрове неког имагинарног биографског филма.

Тај низ фотографија које су (према замислима ауторки) извели наши млађи фотографи није само „поновно одигравање“, него, у извесном смислу, „поновно проживљавање“. То би се можда могло назвати и дубинском идентификацијом која твори платформу за сложенији уметнички рад отворен за већи број учесница/учесника...

Живимо по много чему неочекивану ре-конзерватизацију Европе – оспоравања права жена све гласнија су на простору између Балтика и Јадрана, прети се укидањем одавно стечених слобода. Зато је важно усмеравање пажње према женама које су у временима тешким и за њих неповољним имале довољно храбрости и енергије да стану насупрот колективним назорима заједнице, насупрот стереотиповима и ограничавањима професионалних и свих других могућности. И утолико започети пројекат „Храбре жене путују кроз време“ Александре Јованић и Чарне Радоичић има смисао, тежину и будућност.

Милета Продановић



Да је мало више памети, не би нам биле потребне посебне ауторске изложбе да сазнамо нешто о Соји Јовановић, Маги Магазиновић, Милунки Савић или Ксенији Атанасијевић – знање о њима било би део нашег живота, одрастања, опште културе. Јер, ове (и све остале) храбре жене, чије нам животе тако упечатљиво предочава пројекат Александре Јованић и Чарне Манојловић, писале су славне странице историје ове земље, и крчиле пут онима које ће корачати њиховим стопама и остављати своје трагове у архитектури, филозофији, плесу, филмској уметности, војсци, аеронаутици или књижевости, и свим осталим областима које су вековима држале своја врата затворена за жене. Храброст која је била потребна да се направе ти први кораци, да се развале та силна врата, она је храброст која мења свет.

Ауторке изложбе шаљу посебно јаку и упечатљиву поруку тиме што на себе узимају улоге протагонисткиња ове изложбе, и што временски измештају фотографије. То је истовремено и чин захвалности овим женама, од којих су многе неправедно заборављене од стране званичне историографије, али и порука да свако може на себе преузети улогу пионира, или пионирке, и отворити нека нова врата будућим генерацијама.

Стеван Филиповић



Храброст (ни)је субверзивна

Only the subversive fantasy can still save us.
Goethe to Eckerman

Мултимедијално дело Чарне Радоичић и Александре Јованић само по себи је алтернативно, авангардно и надасве субверзивно, као особени мета-дискурс храбрости.

Годинама већ, у оквиру наставних предмета које водим на уметничким факултетима у Београду и у Подгорици, са студентима реализујем стилске вежбе под називом „Уметник се сели у другу епоху“ – мале студије случаја: Уметник и репрезентативна дéла; Презентација изворне епохе (контекст стварања и популарности); Анализа (не)измењених критеријума тумачења и/или вредновања у другачијем историјском (ранијем/каснијем) контексту; Критички осврт, уз аргументацију изведену из естетског приступа (нпр. Тицијан у КсКсИ веку; Градоначелник Метрополиса – Алфред Хичкок; Кабинет др Дизнија; Мелијес данас; Ажел и Ефр у психоанализи; ...) – где су најуспешнији исходи истраживања били конкретни аргументи у прилог неизмењеним вредностима у измењеном историјском контексту.

Кад храбре жене – зналачки одабране националне хероине из различитих области посвећеног ангажмана – путују кроз време, тако што их неке нове храбре прецизно измештају баш у окружења уметности, баш на сопствену одговорност и баш у сопствена лица, онда им се баш мора обратити са страхопоштовањем.

Зашто?

  1. Пробала сам да применим Едгара Морена: (А) доследан филмски приступ: да се сугерира штимунг; а у фотографији коришћени постулати из антрополошког есеја о слици и двојнику; (Б) „Кроз приказе из живота архе-модела уметница, научница, миротворки, ратница и других ангажованих женских личности преиспитујемо промену положаја и утицаја жена и њихових идентитета кроз дух времена” – изван Моренових одредница духа времена, а у прилог Бодријару...
  2. Пробала сам да применим Жана Бодријара: комплетна мултимедијалност Пројекта свакако је препозната унутар теорије симулакрума и симулације.
  3. Пробала сам да применим Романа Ингардена о теорији вредности, са становишта конвенционалних и „нових“ родова/врста критеријума апрецијације.
  4. Пробала сам да се отмем Годаровом: „I don't invent: I steal.“, у односу на најзаводљивији сегмент овог подухвата: „Уз сваку изложену фотографију тј. фото-римејк – личну интерпретацију оригиналног призора-портрета особе...”

Зато што: „Не преостаје нам ништа друго него да посматрамо. Не постоје више ни трагови никаквих илузија да можемо живот мењати. Ми смо суочени са празнином космоса и са лудилом људских бића. Нит’ можемо да испунимо ту празнину, нит’ можемо да отрезнимо људско биће. Али оно што можемо то је да сопствене вибрације и грчења, или повремена усхићена дисања, водимо ка саопштавању другима, не очекујући од тога ништа, али вођени тиме да смо и туђа саопштавања, туђе еманације, преко туђих уметничких дела, остваривали и укључивали се у једно духовно братство, коме припадамо без икаквог уписивања и плаћања чланарине, и, ето, то братство и ту комуникацију покушавамо да обогатимо сопственим гласовима.” - Живојин Павловић

Светлана Безданов Гостимир